I will get her a present, to tell her „thank you for being brought to this world, and making it a better place for me”. But than, I guess I would need to get a present to her parents, to tell them „thank you for having romantic time that one time, that eventually brought Una to this world“.
I want to get her something sweet, smelling like strawberry, but tasting like a passionate kiss, but something that you wouldn’t eat. Something that will stay for ever. I will rap it up into her ever-shining smile, and tie a bow on top, as she ties her hair into messy tail when deciding to go to „Fontain“ at last minute.
And I will write her a card, only dots and commas will be those charming little black dots she puts under her tear line when she is doing her make up. I am even thinking about making a kiss-mark, heart shaped, as her lips turn into heart when she is thinking about how to answer a question. But I don’t think I will do that. That could be too much. And taken the wrong way.
Oh what a present will that be. It will bring her joy as she is making me joyful, and it will always get her attention, as she gets mine, yelling across the street to her neighbor. And when they see it in her room, they will want it, as they want her after only knowing her for few seconds.
She is a smart girl, so this present needs to be intelligent. But I still don’t know what is her favorite kind of smart. Or her favorite kind of funny. She seems to rule them all equally good and pleasurable. Hmmm…
I want to buy her something valuable. Priceless. Where is my wallet? Oh… Shit! The only thing I have in my wallet are my fingers reaching for…well… not enough…
My fingers? What use I have of them? They can give nothing but … well… a massage, a dinner, a sign, a shoulder tapping… or some meaningless words on keyboard.
But wait. I really mean this. So they are not meaningless. And how silly am I? There is no gift in this world that could match or represent Una! I will tell her that my gift to her is realizing just what kind of gift she is to this world, and to me. And she is a smart girl. She will understand.
Daudz laimes dzimšanas dienā Una Melne!
:*
1 month ago
Valjda sam se tek sad pomirila sa idejom da si stvarno otišao. I ne samo to da si otišao, već da sam se krijući od sebe upinjala da izguram iz svog života one delove tebe koji su ostali. Imam običaj da budem takva. A oboje to znamo. No postoje stvari koje sam dobila od tebe, i koje nikada neće prestati da budu deo mene. Tri mudra dara. Ne pravim insinuacije.
Prvi je borba. Ne znam da li si ikada shvatio koliki si mi bio uzor. Odlučila sam da ti budeš Che sa onog postera koji imam na zidu svake svoje sobe. Svi su mogli da me ubedjuju, ne bi vredelo. Ti si bio primer. Ti si znao šta je ispravno i šta nije, i nisi se libio, ne da to kažeš, nego da staneš uspravan i raširenih ramena na svojim grudima i u po kojem plućnom krilu zaustaviš svo zlo ovog sveta. I nikada nisi sebi davao ordene za to. Takav, podsetio si me na strast koju sam nekad nosila u sebi. Bez reči, objasnio si mi da sam umrla u sebi. Bez reči, objasnio si mi da sam u moralnim špekulacijama i raspravama došla do momenta u kome je sve relativno. Objasnio si mi da je to bilo moje sivo - jer to dobiješ kad umrljaš sve boje zajedno. Uz tebe su se razdvojile. Uz tebe su postale duga. U nekom pismu sam ti napisala da sam te u povorci pratila. Lagala sam. Ponosno sam koračala pored tebe, ne gledajući u tebe, već u boje onoga što mi znači, boje koje sam ponovo jasno mogla da vidim. Hvala ti što si bio primer.
Drugi je nikad-neistina. “Biće sve u redu. Obećavam”. To sam naučila od tebe. Nisam imala pojma koliko je potrebno ljudima da to čuju, dok nisam to čula od tebe. I smetalo mi je. U početku sam bila toliko ljuta kad si to govorio. Mislila sam “Ko si ti da to obećaš?”. Ovih dana govorim to ljudima više nego ikad. I shvatam da ja nisam niko da to obećam. Ali shvatam da to nije do mene. Život je takav da posle svakog sranja dodje momenat kad bude sve u redu. Nekad je potrebno samo malo više vremena. Ali “Biće sve u redu.” nikad nije laž, i shodno tome, moguće je obećati. A kad neko posle “Biće sve u redu.” čuje i “Obećavam.”, to pomaže da skoro momentalno stvari počnu da postaju u redu. Hvala ti na tome. Zalečio si me, i dao si mi lek da ga širim dalje.
Treći je shvatanje da postoje ljudi sa kojima možeš imati iskren i potpun odnos. Makar sam ja tako shvatala naš. I kao što verujem da za svakog od nas postoji serija pravih ljudi, ali samo jedna prava kombinacija, tako verujem da nege postoji jedno koleno i jedno uvo za moj pazuz i moj prst. Hvala ti na osećaju uklapanja. U ovom momentu mi nije bitno da li je isti bio moja iluzija.
I to bi bilo to. Hvala. Sada te zaista puštam da odeš. Mada nije da ti je trebala dozvola za to.
3 months ago
Uz masivni napad iz zvučnika,
i omote bombona pored kreveta,
sutra ću biti drugačija,
drugačije nego pre drugačija…
Licem oljuštenih dlanova,
i filmom ispletenog uzglavlja,
noćas ću sanjati drugačija,
dalje nego pre drugačija…
Zbog nekih zakasnelih istina,
i očiju slepih za shvatanja,
čekam drugačiju drugačijost,
jer već sam drugačije drugačija…
3 months ago
- Ljudi koji ne pokreću debate to ne rade, ne zato što su bolji u slušanju, već zato što uglavnom nemaju šta da kažu. To ih ne čini glupima, samo nezainteresovanim za razmišljanje o životu koji troše.
- Ne mogu voleti nekoga ko ne voli mene.
- Ljudi nisu jednaki. Kulturološke razlike su važne! To ne znači diskriminaciju, već bolju adaptaciju na tudji referentni okvir.
- Pomfrit je najbolji kad se zapeče sa vegetom i začinom za pomfrit, a preliv budu pavlaka, majonez i tek malo kečapa. Uz to ide nešto resko i hrskavo kao dodatak ili salata.
- Gripa je gluplja od opekotina II i III stepena koje ti zahvate 15% tela. Ali traje kraće.
- Holivud je izgubio dobre reditelje, a nije našao talentovane mlade glumce koji mogu da izvade stvar.
- Ako se ne slažu sa tobom, ali nemju kontra argumente, ljudi će doživeti tvoje argumente kao agresivan napad, čak i ako su isti izneseni sa najiskrenijim osmehom.
- Nemoguće je pronaći odgovarajuću četkicu za zube. Shodno tome, bilo koja jeste odgovarajuća.
- Sounds of healing 100% imaju efekat. Jedini problem je strpljenje.
4 months ago
I wanted to make your wounds into jewels.
Instead, your jewels became my wounds.
You never understood nothing.
You thought you where hurt.
It is now I tell you - my pride is what died first.
You didn’t see your victim - the one that you rejected,
When shell of what I was got you resurrected.
My stupid little boy, what you think this life is?
You where fighting war just to get the prizes.
You dishonored a solder for not shaking your hand.
Have anyone told you his went off with your grande?
4 months ago
Vatra iznutra ima plave oči.
I olovne zenice što se tope i istaču,
Što se liju i preliju u tvoje zenice,
I učine ih olovnim.
Vatra iznutra ima i usne i prste.
I hiljade vrcavih neobuzdanih jezika
Što ogavno izbalave i kosu, i kožu, i kosti,
Dok te ona liže pokretom pohotnim.
Vatra iznutra nema šta da kaže.
Samo u njenoj duši čak ni ne zuje uši,
Ali te posle uhodi i prati, i ceri ti se
Pucketnjem grohotnim.
Vatra iznutra je nimfa, i sfinga i muza
Što te ostavi bez daha,
I nudiš sve odgovore na pitanje koje nisi ni čuo,
I nudiš žrtvu na oltar straha.
Vatra iznutra je kletva.
Ona je sav život što postoji.
Dovoljna takva kakva jeste,
Tim olovnim očima te zauvek boji.
4 months ago
Kladim se da ti niko za Novu godinu nije poželeo jednostavno da živiš. Ja ti to iskreno želim! Želim ti da hodaš bos i da se noću kupaš u hladnom Baltiku. Želim ti da vidiš oblake toliko blizu zemlji da misliš da možeš da ih uhvatiš. Da osetiš olakšanje kad shvatiš da već par sati nisi pomislio na tu osobu; da osećaš kako će jednom skroz proći. Želim ti da u osami shvatiš da nisi dosadno društvo, i da nadješ komad zemlje koji ćeš da prepleviš, i seme što ćeš da posadiš. Želim ti da od vetra u ušima zaboraviš kako zvuči tišina. Želim ti da ponovo osetiš strah kad posle sto godina sedneš na vrh brda oklevajući da se spustiš zajedno sa klincima koji se neustrašivo sankaju. Želim ti da nekome promeniš život na bolje, da oboje to znate, ali da nikada o tome ne progovorite - da pronadjete za to reči u pogledu punom uzajamnog poštovanja. Želim ti da ne odustaneš od prve tri velike i komplikovane stvari koje te budu izazvale (slutim da će za četvrti upornost da postane navika). Želim ti da se zaljubiš u jedno kuče zvano Bobi, i da te neko povede na klizanje. Želim ti da otkriješ da možeš da pratiš ritam na džambe-u i da opržiš jam session kad ti se ekipa spontano skupi. Ne želim ti da eksplodiraš sa gasnom rernom, ali ti želim da naučiš one lekcije koje ovakvo iskustvo nosi. Želim ti da preletiš okean, da pobediš samog sebe, i da se suptilno zavučeš nekom u srce. I još ti želim da prebrojiš sve pahulje ove zime, i da sklopiš pakt sa uličnim svetlima.
Eto, to ti želim! I još ponešto, ali o tome drugi put ;)
4 months ago
Bila je, kažu, u tom selu jedna čudna starica. Nisu znali mnogo o njoj. Kad joj je bilo petnaest, doselila se sa bratom. Kupili su malu kućicu na kraju sela, i nisu često dolazili medj` svet. Da je raja znala šta je umetnost, možda bi ih zvali umetnicima. Ovako, ostali su samo čudaci. O njima su kružile ne baš prijatne priče. Jer godine su prolazile, on se nije ženio, niti se ona udavala. Svašta su jezici o njima pleli. Retko su se dali sresti, ali kad jesu - uvek su bili zajedno. Onda je on jednom otišao da donese drva iz šume i više se nije vratio. Tada je sestra krenula da silazi u grad, da traži pomoć, da moli ljude da organizuju potragu. Nisu je ignorisali, ali se niko nije pretrgao. Često je šetala noću sama šumom. Na kraju je počela da pije i da priča čudne priče. Ljudi su joj se smejali, i rado sa njom terali šegu, mada postoje i oni koji misle da je ona sve vreme terala šegu sa njima. Najupamćenije je ostalo kako je pričala da je jedan dan umrla živa. I svake godine je baš na taj isti dan davala sama sebi godišnjicu smrti. Napokon je i ona nestala. No nekome je bilo simpatično kako bi baš na na badnje veče sišla u seosku kafanu i platila piće kome god se zatekao tamo. Kad je ona nestala, ljudi su nastavili da piju u njeno ime. I danas svrte na badnje veče, samo na jednu “umrlicu” kako je starica prozvala, i odu svojim životima. Ko zna, možda neko od njih pije za godišnjicu svoje smrti, samo to ne govori javno.
5 months ago
U uzdah stane dah ipo,
I nastavlja da broji.
U osmeh stane dvadesetak zuba,
A širok osmeh i više broji.
U autobus stane dovoljno ljudi,
A ko zakasni taj se ne broji.
U dve ruke stane puno brojeva,
Kada se tek uči da se broji.
U bol stane trista deset dana,
I biće nikad ne prestaje da broji.
Sve zavisi ko broji.
A neko i ne broji.
6 months ago
Moje oči ne vide dok ne provide,
a onda obnevide i postanu providne,
vidim momente i lica, i predvidjam godine,
vidim osmeh, suze, reči vidim- i ništa ne boli me…
Vidim oči reke, hladna voda toplo zove me,
vidim smisao u momentu kad sav smisao nestane,
vidim da me ne vidiš kada poklonim ti poglede,
i konačno, da nema te, sem u nekom ponegde…
7 months ago
Prvi deo: http://deepdeepblue.tumblr.com/post/10559351548/kozorog-i-cestica
- Verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem… - iznemoglo je ponavljala čestica, svaki put gubeći miris vedrine u toj reči.
- Ako veruješ, u čemu je problem? - začuo se smirujući ostareli glas iz ugla.
- Ne razumem - zbunjeno je odgovorila čestica pokušavajući da sazna odakle taj glas dolazi.
- Ako zaista veruješ, zašto to ponavljaš kao da se trudiš da ne zaboraviš? - iz senke se lagano pomaljao senoviti oblik sa šest nogu, ali čim se približio svetlu, čestica je mogla videti ostarelu pauk-pletilju. Insektoliko, njeno lice ipak nije izgledalo zastrašujuće. Na njemu su se pre mogli iščitati vekovi marljivog rada, i mir koji je donelo shvatanje. Osećajući neku vrstu dužnosti prema autoritetu, čestica je zbunjeno i dečije krenula da odgovara…
- U tome je stvar, ja ne želim da zaboravim. Sačinjen sam od dve vere, i osećam kako je jedna od njih nestala. Ako ne sačuvam ovu veru koju imam, umreću, a jedna ona će živeti bez vere… A život bez vere je tužan način da se čeka smrt.
- Oh draga moja čestice - nasmejala se pletilja sa čijeg je tela padala zvezdana prašina pri svakom pokretu koji bi ova napravila - ti si tek rodjena, ne budi tako dramatična. Zašto sve mora biti posmatrano u granicama početka i kraja? Život je mnogo više od toga. Ljudi su smešna i čudna bića. Videćeš, mi koji smo zaduženi za to da ih čuvamo, imamo čitave večnosti u njihovom poimanju vremena da ih posmatramo. Ja se više ne sećam kada je moje pamćenje počelo, ali mogu ti priznati da nikad nisam prestala da budem očarana njima. Naspram nas, ljudi imaju tako kratak životni vek, a opet, takvu strast za životom koja je nama neshvatljiva…
- Lako je tebi da to kažeš! - skoro uvredjeno je odgovorila čestica - Ja sam kraća i od ljudskog životnog veka. Ja trajem koliko i njihova vera. Ljudi mogu živeti bez vere. Ja ne.
- Hohoho…. - nežno i dobronamerno se smejala pletilja - Ali ti ne razumeš da je to prednost…
- Prednost? - začudjeno je upitala čestica dižući se iz mračnog ugla i sresajući zvezdanu prašinu sa sebe - kako to može biti prednost?
- Draga moja čestice, dug vek nije smisao života. Kako svoj vek proživiš jeste. Za sve vekove u kojima nadzirem ljude, reći ću ti jednu stvar koja nikad nije umrla u čovečanstvu…
- Obmana? Izdaja? - upala je čestica sa osornim komentarima.
- Oh dobro moje dete… Ti si samo ljuta. To je normalno. Tačno je da te dve stvari postoje dugo koliko i čovek, ali jedna stvar je uvek pravila ravnotežu sa njima: vera! Ti nećeš umreti, i jedna ona neće živeti bez vere. Znaš li zašto? - čestica je samo upitno pogledala. Starica je nastavila - Ti već jesi u čudesnoj bašti ljubavi koja visi o dve tanane čiode u gornjem desnom ćošku univerzuma! Ti ne shvataš da si već ovde… I ono što te je napravilo i dovelo ovde više ne postoji, da, ali možda mu ni nije bilo mesto tu, možda je samo imalo svrhu da te dovede ovde. Ovo je mesto gde se ljubav radja i raste. Sada, kada si sigurna da imaš samo jednu veru, prošetaj baštom i potraži drugu veru koja je samo jedna. Moj savet je: samo šetaj, i ugledaj se na ljubavi kakva bi htela da postaneš. Prati ih. Proučavaj ih. Kada pronadješ ono što želiš da budeš, obećavam ti, u blizini te ljubavi ćeš sresti jednu napuštenu veru koja će želeti da bude lepa ljubav sa tobom…
- Nikada nisam tako razmišljala - odgovorila je sada već duboko zamišljena čestica.
- To je zato što vera nije samo ponavljanje reči “verujem” - govorio je sada već dalek glas dok se pauk-pletilja polako vraćala u senku ivice bašte ostavljajući za sobom samo obrise zvezdane prašine. I čestica je, shvatajući da je ostala sama, okrenula lice centru bašte. Prvi put je videla šareni svet čudnih oblika sačinjen od različitih ljubavi. Loptice tečnog stanja, sačinjene od različitih tekstura i boja su se pomaljale okolo - sudarajući se, zaobilazeći se, ili spajajući se i razdvajajući se, jednostavno su zračile dobrom energijom.
“Kako li sam mogla da ne vidim ovo? - upitala se čestica. Njeno malecno telo je počelo da raste. Osećala je sreću neprevodivu u reči. Osećala je da je ljubav tu; da je može dodirnuti, i zagrliti, i bocnuti pod mišku. Hipnotisana, čestica je krenula ka centru bašte, zastajući pored svake ljubavi na koju je naišla. Posmatrala je magiju jednostavnih predivnih postojanja. Kao dete u poslastičarnici, želela je sve što je videla, ali nije mogla da se odluči u šta bi prvo htela da poraste. Zaboravila je na to da je samo pola. Lica obasjanog pravom ljubavlju, zaboravila je na sve ostalo. Nije ni primetila da se oko nje nalaze slične očarane čestice. I neće ni primetiti kad će se sudariti sa jednom, jednom česticom od koje neće moći da ode jer druge ljubavi neće izgledati dovoljno zanimljivo….
8 months ago
U gornjem desnom uglu beskonačnosti svemira, o dve tanane čiode, visi bašta u kojoj rastu ljubavi. Tu baštu čuva Kozorog s jednim rogom čija kopita zvone kao božićna zvona crkava u Varšavi. Bašta je ogradjena stotinama hiljada paukovih mreža, kako se loptice tek započetih ljubavi ne bi skotrljale preko ivice bašte i zalutale u beskonačno. Naime, beskonačnost je opasna za ljubav, jer u beskonačnosti, ljubav beskonačno raste, i može da nadraste svemir, i proguta sve planete. Ipak, s vremena na vreme, poneka loptica napravi zaveru sa zvezdanom prašinom koja pokriva stotine hiljada paukova, i skotrlja se kroz neku sićušnu rupu dok sudbinske pletilje spavaju.
Ovo nije priča o takvoj loptici. Iako je mogla biti. No, sa ljubavima nikada ne znaš. Kada se rode, ljubavi su veličine čestice prašine, i tada su tek seme. Obično treba da narastu do klikera da bi se zvale ljubavima. Tako je jedne noći vetar svih čudnih svetova u baštu doneo tu jednu česticu. Da bi ušla u baštu ljubavi, čestica je morala da preda na ulazu svoju biografiju, i prodje rigorozan intervju.
- Zašto misliš da baš ti pripadaš ljubavnoj bašti koja visi na čiodama ivice univerzuma? - upitao je Kozorog ni ne gledajući sićušnu česticu koja se nervozno preznojavala.
- Pa… kao što možete videti u mojoj biografiji, još pre nego što sam rodjena, najavljivana sam u životima dvoje smrtnika. Oboje su me želeli i pozivali. On je izmaštan za nju, vidite. Njena prethodna ljubav ga je smislila u detalj da bi opravdala što ne ume da je voli. Onda ga je ona zvala pesmama, i on se pojavio. - mucajući je odgovarala čestica.
- Da li govoriš da je to sudbinska veza? - upitao je Kozorog, i dalje nezainteresovano, i dalje ne gledajući česticu.
- Ona veruje da jeste. - odlučno je odgovorila čestica…
- Imaš li ikakvu predstavu koliko sudbinskih veza želi da udje u ljubavnu baštu? - Upitao je Kozorog, sada dižući pogled i njime prožinjući sićušnu česticu.
- Ne…- skučeno je odgovorila.
- Svaka treća ljubavna čestica koja aplicira tvrdi da je sudbinska. Najveći broj njih ima priču bar par života dužu od tvoje.
- Da, ali moja priča je prava! Ona zaista veruje u mene. Osećam kako rastem od njene nade i ljubavi. - odlučno ga je prekinula čestica.
- A on?
- On je u nju posadio tu nadu. Dao je obećanje.
- Obećanje ludom…
- Ali ona veruje da su njih dvoje ludi na isti način.
- Vidim, ovde piše da on ima nekog. - strogo je odgovorio Kozorog.
- Nekog koga ne voli. Sam je tako rekao. Niko ga nije terao. - Odsutno je ponavljala čestica.
- I ti veruješ toj priči? - upitao je Kozorog gledajući česticu preko naočara.
- Da. Ne zbog priče, već zato što sam rodjen u njenom srcu koje veruje jer ne ume da ne veruje. - sa uzdahom je odgovorila čestica.
Usledilo je dva minuta dugog ćutanja.
- Dobro, - reče Kozorog - dovoljno si mala da ne praviš pometnju unutra. Pustiću te jer to tako silno želiš. Ali moram te upozoriti. Video sam do sada stotine hiljada čestica sa istim molećivim izrazom lica, i sa istim strahom u dnu srca. I obično se završava nesrećno. U bašti ćeš videti prave ljubavi. Velike ljubavi. Čudne ljubavi. One će se mešati i spajati, i ići će kuda god požele. Neće obraćati pažnju na tebe. Ako vrlo brzo ne porasteš dovoljno da se braniš, svi će te gaziti…
- To je dinamično okruženje - odgovorila je čestica - ja čeznem za izazovima!
- Bojim se da ne razumeš - reče Kozorog sa uzdahom - no ipak udji kad si tako tvrdoglava.
I tako je čestica ušla u baštu koja visi o dve tanane čiode. I baš kao što je Kozorog rekao, bašta je bila ispunjena velikim ljubavima, čudnim ljubavima, pravim ljubavima… Shvatajući da ne može da se meri sa tim, čestica se smestila u najmanji ćošak bašte… i čekala je da poraste…
I šta onda?
Onda… Baš ništa!
U tom ćošku je vladala tišina. A druge ljubavi su rasle. Svaki put kad bi Kozorog prošao tim ćoškom, i zazveketao svojim kopitima, čestica bi uvredjeno podigla svoj nosić, i na njegov cinično upitni pogled - odgovorila bi “Verujem! Još uvek verujem!”, i Kozorog bi otišao.
Za sebe, čestica bi još češće ponavljala: Verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem, verujem…
8 months ago
I hope you’re looking at the moonlight tonight,
Because it has the power to open the door
In the floor of least expected
That we selected for ourselves…
And I could take you to the underground of human desire,
Lighting our way with nothing but matches burning heads,
And our heads joined by threads of fitting dreams
Of fire…
And while you’d fall asleep on your right hip
(Cuz I imagine you dream the right way),
I would whisper a charm under your left arm
To open a waterfall of kisses…
One of them might astray on its way and splash your eyes,
And in disguise of morning fog I would vanish into song,
In the book, on the dusty shelf…
I hope you’re looking at the moonlight tonight,
Cuz if you’re not, this is jut a night like any other
In life you haven’t start.
8 months ago
Volela bih da još jednom
skinemo svoja tela i da se milujemo dušama,
jer nekako mislim da si sve pesme što sam slušala,
i gresi što sam kušala
dok snova zmajeve sam puštala
uz vetar…
Zatrovao si moj etar,
razmazao spektar mojih boja,
i uspeo si da sam bila tvoja,
u sred male sobe sa pogledom na ništa posebno…
Još uvek nadinjem ti ime, moja opseno…
8 months ago
I will close my eyes, and you will brought by the night.
You will smell of the skin that longs to be touched.
I will have the scent of the skin cuddled by cold sheets of silk…
I shall look at you as I watch the autumn - long and absorbent.
You’ll look at me as you watch the city at night - quietly and intoxicating.
Well be joined by eyelashes, tied to each other by silence.
And nothing will speak, but our dream-like movements.
You’ll be splashing over me like the waves,
And like the waves, I will overwhelm you.
Ecstatic trembling of my lips will summon
To drink another kiss…
I will be the most beautiful poison you’ll drink.
It will be one of those pains that you like embracing so much…
9 months ago
